VOLIM ŠTO SAM PORED NJE...

VOLIM ŠTO SAM PORED NJE...

Nisam vešta sa olovkom ali cu dati sve od sebe da skupinu emocija prenesem na papir. 
Takođe nisam vešta ni u opisu osoba, niti bolja niti gora od drugih ali ću probati da kažem koju reč, Reč u koju sam sigurna. 



Nisam bila pristalica interneta, društvenih mreža, tehnike uopšte jer sam smatrala da mi ništa ne mogu dobro doneti. Po nagovoru ćerke sam počela da istražujem internet i učim. 
U tom istraživanju naišla sam na Djurdjicu. Mladu ženu detinjeg lika. Vreme je prolazilo, nas dve smo se zbližile i doživela sam kako moja ćerka kaže prvo virtuelno prijateljstvo. 
Prešle smo i kilometre koji nas razdvajaju. Virtuelno je ubrzo postalo realnost. 


Ja iz jednog sveta, a Djurdjica iz drugog sveta tu pored mene. Mogu reći samo da je teško hodati po ivici provalije, po tankoj kori od leda. A Djurdjica to svaki dan oseća. Sa njom sam nesvesno i ja počela da proživljavam breme koji nosi. 


Ne znam da li sam dostojna toga, ali znam da sam radosna što mogu da podelim deo muka koje oseća, i dam joj radost i sigurnost. Iako nisam verovala internet mi je doneo to nešto.



A plemenitost i ljubav je odradila svoj deo posla. Volim što sam pored nje. Volim njen istarajan duh. Uvek ću biti tu da joj pružim ruku da hoda sigurno uz ivicu, i sidje sigurno sa nje. Da joj hod po tankom ledu učinim kao klizanje uz vedrinu i osmeh i da sa njom sednem i skinemo klizaljke i odemo na neko drugo sigurnije mesto. Znam da je i ona tu. Svakim novim uzdahom. 


Djurdjica ima duh koji sluša i teži da koriguje sebe u svakom segmentu. 
Takav duh ne odustaje od savršenstva.
A ja znam da je to njen put....

Tatjana Inosaridze Starčević

Comments